Помозите свом детету да успе
Постоји много једноставних ствари које можете учинити да помогнете свом детету да има успешну годину:
- Помозите му да организује своје време и развије свој расоред израде домаћих задатака, обављања осталих својих обавеза и времена за игру и одмор. (Пазити да дете не буде оптерећено додатним активностима.)
- Обезбедите му мирно место за рад.
- Проверите да ли има сав потребан материјал за израду задатка.
- Понудите му своју помоћ, али не радите уместо њега.
- Потрудите се да уградите дететова нова знања, вештине и способности у његов свакодневни живот.
- Прегледајте дететов домаћи.
- Учините израду домаћег задатка пријатним искуством.
- Покажите му да поштујете његов рад. Поносно окачите дететов рад у Вашој кући. (Школа је дететов посао, а свима нам прија кад људи цене наш рад.)
- Нађите времена за заједничко читање.
- Редовно заједно идите у библиотеку.
(Преузето са сајта „ИСТОРИЈА У УЧИОНИЦИ“)
16 поука Владете Јеротића о деци и родитељству
Владета Јеротић је истакнути српски лекар, психијатар, књижевник и академик. Извојили смо неке од његових мисли које се односе на родитељство и васпитање деце.
“Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше!”
”Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или, на други начин, колико смо и са каквом снагом у детињству били вољени, толико и ми волимо друге”
“Дете старо три, четири године слуша мајку и оца како се не свађају, него расправљају о некој теми, па се не слажу. Без повишеног тона, свако износи своје аргументе, пуштајући и оног другог да каже то што има. Ту почиње дијалог и тако се дете учи дијалогу. Иако ништа не разуме, (шта је то о чему родитељи причају) негде у лету успеће да ухвати да се не слажу, али да и мајка и отац разговарају користећи аргументе, а не повишен тон.”
“Радозналост и љубопитљивост нису исте ствари. Немојте своју децу претварати у љубопитљиву децу. Дете се рађа врло сложено. Да не плашим младе, али, фетус све памти. Јако је важно да мајка дете носи радосно. Пазите, није исто радосно и весело. Треба да носи, колико год може, са радошћу. Наравно и отац је јако важан. Треба обоје подједнако да желе дете. И није битно само како се мајка у трудноћи храни, врло је важно и како се осећа јер она своја осећања преноси фетусу. Знате како, кад је мајка љута дете се склања на крај постељице, а кад је срећна дете се пење према срцу. Снимали то научници.”
“Не треба одмах грдити дете, говорити му: “шта ће од тебе бити”, “опет не радиш добро”. Треба хвалити децу када ураде нешто добро, јер и ако рано постану горда могу се кориговати. Завидљивост јечешћа у породицама где има више деце. кад је двоје деце, родитељи треба да пазе јер се природно јавља завидљивост, а деца често мисле да отац и мајка више воле брата или сестру.”
“Дете је у досадашњем патријархалном васпитању код Срба васпитавано у крајностима: или је одгајано у претераној строгости или у претераној разнежености (нарочито последњих деценија), због некорисне болећивости родитеља коју треба разликовати од љубави. Ваља се ипак сложити да није упутно истицати тзв. пресудну улогу родитеља у васпитању деце, а првенствено у току првих неколико година живота детета, јер и генетика и промена спољашњих рђавих околности у доцније, повољније прилике може утицати на исправљање негативних обележја у понашању детета.”
“Послушност код других можемо захтевати само ако смо и ми сами послушни. Још је Достојевски упозоравао родитеље да не ограничавају своју децу, већ прво да сами испуне завет Христов о послушности, па тек онда дозволе себи да је изискују од деце.”
“Оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине.”
“Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само „фатум” наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.”
“Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.”
“Оно што је код деце лепо, фасцинантно, боголико, то је њихово поверење – оно што је Ериксон назвао праповерење са којим свако дете долази на свет, њихово брзо опраштање увреда, дивљење, чуђење. То су елементи које вреди сачувати за цео живот.”
“Родитељи се питају зашто дете увек, кад би му отац или мајка рекли, рецимо, немој то радити, или немој то јести; или ево ја сад морам да изађем, а имаш у соби пуно играчака, али пази, ова играчка може да ти донесе неку невољу; или имаш пуно воћа разноврсног, ал’ немој баш ово воће, биће ти лоше – зашто дете увек, али баш увек уради то што сте му забранили? Зашто баш ТО, кад родитељ каже НЕ? Човек осећа сталну потребу да се забрана крши, да се границе испитају, да се уради баш оно што не би требало, како би се проверило зашто је то забрањено. Али ако је родитељ то рекао у пуној љубави, остајем при томе, дете ће послушати. Ако је родитељ рекао ‘немој то да радиш’, у љубави, без трунке неке жеље да га дете послуша по сваку цену, тада дете неће урадити ништа лоше. Тада то неће бити изазов за њега да не послуша јер ће осетити љубав са којом се од њега то тражи.”
„У Европи данас мушкарац заједно са женом учествује активно у чувању деце од њиховог рођења и поделе су скоро маргинализоване. Свако кажњавање и награђивање деце је уцена. Прво правило антипедагогије је – дете поштуј и учи од њега, наравно волите своју децу.”
“Ако је дете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дете кажу ‘моје добро дете’, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дете туку, а оно је најчешће интелигентно дете. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.”
“Веома попустљиве границе омогућавају интензиван утицај споља али такво прихватање промена може да угрози специфичан породични идентитет. Овакве породице карактерише незаинтересованост и међусобна неповезаност чланова. Родитељи нису заинтересовани за раст и развој деце. Деца имају превише слободе и не праве разлику између добрих и лоших поступака. Емоционални односи су хладни и дете не осећа да је вољено, заштићено и сигурно.”
“Важна ствар која одређује функционалност породице су и породична правила. Породична правила су потребна јер чувају породицу и обезбеђују сигурност и предвидивост, што је посебно значајно за најмлађе чланове. Њима се одређује организација живота, начин породичног функционисања, систем вредности и веровања. Међутим, проблем настаје када се о тим правилима недовољно или ретко говори јер се она углавном подразумевају, али на тај начин постају нејасна. Недовољно јасна правила обликују хаотичне породичне односе а крута правила (која се не мањају) доприносе компликованим породичним односима. У функционалним породицама отворено се комуницира о правилима. Она су јасна и подложна променама у складу са потребама чланова породице.”
Извор: Детињарије
Научите дете да створи позитивне навике
1. Научите дете да створи позитивне навике које доводе до среће. Нека редовно вежба, једе здраво и нека практикује све оно што га чини срећним. За неке од нас је то музика, за неког су шетње, за неке су добре књиге, а за неког креативно изражавање.
2. Прихватите забаву. Стара изрека да је смех најбољи лек је истинита. Што се више смејемо, срећнији смо. Следећи пут кад желите да проведете пријатно поподне са Вашим дететом, одгледајте добру комедију, или једноставно радите оно што вас засмејава.
И ево сјајног алата – смејање нас чини срећнијим чак и кад га форсирамо. Импулси из наших мишића лица нас аутоматски информишу да смо срећни и одмах побољшавају расположење, а да не помињемо расположење људи који нас окружују.
3. Научите дете како да управља својим расположењима. Многи људи не знају да могу сами да одлуче да отпусте своја ружна осећања и свесно промене своје расположење. Али обично је прилично лако схватити зашто сте лоше воље, тежи део је самовољна промена расположења.Први корак је увек признати своја осећања и шта нас је довело до њих. Неретко, само прихватање тих осећања ће проузроковати да она нестану.
Кад је Ваше дете добро распложено, савршен је моменат да прокоментаришете како је сјајно бити у добром расположењу и осећати се добро и како је губљење времена бити надурен и нерасположен. Разговарајте са дететом о томе како може променити своје расположење, шта је то што га увек орасположи? Поделите са њим шта је то што Вас увек орасположи.Кад је дете лоше расположено, помозите му да схвати шта је то што је изазвало лоше расположење и како би могло да га промени. Чак и ако у почетку, јако ретко заиста и успе да промени расположење, убрзо ће увидети како његов живот боље функционише кад изабере да се не дури и свађа.
4. Научите га да разговара са собом на позитиван начин. Свима нама са потребни посматрачи и неко ко ће да навија за нас док пролазимо кроз тешке тренутке. Ко каже да не можемо да будемо сами себи та врста подршке? Заправо, ко бољи? Истраживања показују да срећни људи дају себи сталну сигурност, одају признања и похвале.
5. Гајите оптимизам код Ваше деце. Он је прави лек против незадовољства. Тачно је да су неки људи рођени као већи оптимисти, али оптимизам може и да се научи и изгради. Наградите позитивна размишљања своје деце пољупцем, загрљајем или осмехом.
6. Помозите деци да нађу задовољство у свакодневним активностима. Истраживања показују да људи примећују лепоту у свакодневним активностима и дозвољавају да буду ганути свакодневним чудима живота, живе срећније. Обојите свакодневни живот ситним задовољствима, покажите детету залазак сунца, топлину односа са људима које срећемо сваког дана, пролећно цвеће, кученце које се мота испред наше куће, радост проналажења књиге омиљеног аутора, кување укусног оброка за Вас и Вашу породицу. Као што је Алберт Анштајн рекао: „Постоје само два начина да живите живот, један да ништа није чудо и други да је све чудо“. Деца уче на нашем примеру шта је битно у животу.
7. Научите их да развију захвалност. Често заборављамо да срећа не долази кад добијемо оно што смо дуго желели, већ кад препознамо срећу у ономе што већ имамо. Многи људи сматрају да не могу да буду захвални док нису потпуно срећни и испуњени. Али ако мало боље размислите, схватићете да су људи срећни зато што су захвални.
Деца још увек немају свест о томе да ли су срећна или не, само да њихов друг има скупље патике од њих. Али постоје многи начини како можете да подстакнете захвалност код деце, што предсавља апсолутну супротност узимању свега здраво за готово. Најочигледнији је свесно усмеравање.
8. Сузбијте поруку да се срећа може купити. Као родитељи, морамо бити свесни чињенице да ми нисмо једини који подучавамо нашу децу о животу. Они добијају сталну поруку из медија да је циљ живота више новца и више ствари. На крају, много је битније оно чему Ви научите Ваше дете, али морате да будете свесни да би требало категорички да се супродставите овим деструктивним порукама.
9. Научите их да оставе простора за тугу. Живот има и своје тешке моменте и нема човека. који није искусио патњу на себи својствен начин. Препознавање тужних осећања заправо нам оставља више простора да се осећамо срећним, а не чини нас више незадовољним и несрећним. Срећа не значи потискивање осећања, већ прихватање и препознавање, и проналажење начина да их отпустимо. Научите децу да препознају тугу и да не беже од ње, већ да се са њом изборе.
10. Помозите детету да осети радост доприношења. Истраживања показују да нас осећање да доприносимо бољитку наше заједнице чини срећнијим. Наш посао као родитеља јесте да пронађемо начина да наша деца направе позитивне промене у свету у ком живе, тако да могу да уче и уживају у том искуству.
Извор: ЗЕЛЕНА УЧИОНИЦА
КАКО ПОМОЋИ ДЕТЕТУ ТОКОМ УЧЕЊА
ПРВИ ЧИН: Ко (заправо треба да учи)?
У овом тексту бавимо се улогом родитеља у дететовом учењу и одговарамо на питање КО треба да учи.
Пише: Јелена Ралчић, тренер у Школи интелектуалних вештина
СИТУАЦИЈА 1
РОДИТЕЉ: (исцрпљен и нервозан након трећег читања лекције) И добро, како ти није јасно? То је најлакше на свету! Ја разумем. Што ме тако гледаш? Опет ти ништа није јасно?
ДЕТЕ: (потиштено) Не, све ми је јасно.
СИТУАЦИЈА 2
РОДИТЕЉ: И онда урадиш, то, то и то и… ето решења. (уз махање оловком и показивање)
ДЕТЕ: Аха… А можеш ли да ми помогнеш и око овога? И око овога овде. Знаш, баш је тешко. (мисли: Јао, сад ће мама да ми одради цео домаћи. Што сам је прешао!)
Прво питање којим ћемо започети нашу малу породичну драму око учења је КО је тај ко заправо треба да учи. Неки родитељи направе грешку врло рано и почињу да уче са својом децом, да би на крају учили уместо њих.
Колико пута вам се десило да након једног или више читања знате лекцију боље од вашег детета? Или да пишете саставе зато што ваше дете једноставно не уме да пише? Или сте добили пет из ликовног јер ваше дете не уме да црта, а све што је заправо било потребно је донети завршене радове на време?
Немојте учити СА вашим дететом. Нисте једнаки. Оно што дете учи, ви већ знате. Ваше когнитивне способности су на далеко вишем нивоу и учећи СА вама, или уводите неку гротескну псеудоједнакост која ни не треба да буде ту или гушите дететову самосталност и спречавате га да се уопште потруди.
У првом случају, може доћи до озбиљног проблема. Дете може да се демотивише јер није у стању да испрати ваш темпо, као што се демотивише кад не може да испрати другаре у нечему. И тако сваки пут кад крене да учи.
Уколико притом показујете знакове нестрпљења јер трошите своје време на туђ домаћи и критикујете дететове менталне способности, то може итекако утицати на дететово самопоуздање. Коментаре попут глуп, лењ, неспособан, лош… дете тумачи као екстерну потврду свог идентита. Почиње и да се понаша на одређен начин, јер мисли да је такво.
И шта онда мало дете ради пред великим родитељем када учи са њим? Повлачи се. Негативна осећања која добија од ваших почиње да везује за учење и ради све што може да би их избегло. Последично избегава и учење.
Родитељи уче уместо детета. У другом случају, дете са којим родитељ стално учи нема осећања задовољства, поноса и самодовољности јер нешто урадило само. Нема ни шансе да спозна та осећања зато што му родитељ даје готова решења. Такво дете сатисфакцију при учењу ће пре добити када вас „пређе“ да урадите нешто уместо њега, јер је решило свој проблем на лакши начин. Ако се навикне на такав систем (не)рада, то дете ће даље тражити пречице или асистенцију у свакој прилици јер је фокусирано на избегавање напора. Неће ни покушавати да учи самостално, јер ће сматрати да ће увек ту неко ко ће то радити уместо њега. То може да се одрази и на друге сфере живота и да дете постане мали диктатор који вам константно делегира. И наравно, нема самосталну мотивацију за учење.
И шта може да се уради по том питању?
За почетак преиспитајте колико учествујете у дететовом учењу. То је његов/њен, не ваш посао. Ви сте своју школу завршили. Не треба да запостављате своје обавезе јер ваше дете по ко зна који пут није обавило своје.
Дете имате да бисте уживали у њему, али нисте његов господар, нити његов слуга. Тога треба да будете свесни како ви, тако и оно само. Ваша улога у његовом животу мењаће се са његовим развојем јер ће му у различитим периодима бити потребни другачији приступи.
Pодитељ стоји детету над главом док учи. Према Александри Јовановић Мађар, период интерних ауторитета, родитеља и наставника, завршава се са дванаестом годином живота. Након дванаесте године, детету је битније мишљење вршњака од мишљења родитеља и своје узоре тражи изван свог непосредног окружења. Та теорија се поприлчно поклапа са Колберговим и Пијажеовим стадијумима моралног и когнитивног развоја. До десете године, дете свет види црно-бело, нема исту способно апстрактног мишљења као и одрасли, па правила схвата као неку врсту универзалних „божијих заповести“. Последично, ви сте за њега „бог“ у свим областима, па и у учењу. Какав ћете бог бити, то је на вама. Оно што ми препоручујемо је деус еџ мацхина приступ, односно приступ Бога из машине.
Бог из машине се појављује у последњем тренутку, у тренутку када нема другог решења и пружа своју помоћ након што је херој испробао све што је могао. Он не решава хероју проблем, него га наводи на решење или му пружа средство за решавање проблема. И то је оно што треба да урадите. Да дате детету да нешто испроба само, пре него што му помогнете да дође до решења. Циљ детета је да дође до решења, а ваш циљ је да дете усвоји сам процес.
Да би дете било мотивисано да ради, обратите пажњу на још једну ствар – похвале и награде. Колико и због чега хвалите своје дете?
Похвала као подстрек не треба да буде пречеста, иначе губи на значају; ако се дете награђује за све што уради, неће желети да самостално уради нешто осим ако није сигурно да следи награда.
Усмеравање похвала је чак и битније него њихов број. Када хвалите дете, можете хвалити његову личност, оно што је урадило (резултат), али и за начин на који је дошло до успеха (процес).
Када хвалите дететову личност подстичете развој жељене особине, усађујете то у његов идентитет. Дете почиње да сматра да треба бити добар, паметан и вредан. Похвалом резултата подстичете самовредновање и дете добија потврду да је онакво какво жели да буде. Ту, међутим, не треба стати. Уколико похвалите само резултат, не видите процес иза њега који треба неговати. Треба, пре свега, да похвалите труд који је дете уложило да дође до самог резултата. Тиме подстичете жељено понашање. Ако не похвалите и труд, дете ће тражити пречицу јер свако дете жели да добије добру оцену, али не жели свако дете да учи за њу. А ако оно не жели, не радите то уместо њега.
Као што би рекао Душко Радовић: „Ако решите све проблеме своје деце, она неће имати других проблема сем вас.“
Извор: ШКОЛА ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ВЕШТИНА
учитељица Данијела Оцокољић 