КАКО НАУЧИТИ ДЕЦУ ДА МИСЛЕ

Не скачи, не пентрај се, не јурцај, завртеће ти се у глави…” – одрасли као да оваквим опоменама набрајају управо оне активности које највише стимулишу ментални развој деце.
(Пише: Јована Папан)
Наше старо уверење да имамо децу којој по памети и знању не могу ни да примиришу разни белосветски медиокритети – полако бледи. Резултати PISA тестирања у којима последњих година учествује и Србија сврставају нас баш таме негде међу осредње, где, уколико желимо напредак и својој деци и својој земљи, никако не би требало да останемо. Ни показатељи развоја основних биолошких способности данашњих клинаца нису охрабрујући, што значи да њихове потенцијале пуштамо низ воду. Шта могу родитељ, васпитач, учитељ, наставник, институције и држава да учине да се то промени на боље? Како размрдати вијуге нових генерација које могу далеко више него што мислимо да могу? “Резултати су из генерације у генерацију све слабији, тако да морамо под хитно нешто на мењамо.” упозорава др. Ранко Рајевић, извршни директор Менсе Србије, председник Комитета за даровиту децу светске Менсе, и аутор „NTC система учења“ који се заснива на повећавању интелектуалне способности деце предсколског узраста и повецању функционалног знања. „Поремећаји концентрације, дислексија, дисграфија, говорни поремећаји, слаба акомодација ока, равни табани – некада су ови развојни проблеми били спорадични, док је данас тешко пронаћи дете које нема бар један од наведених.“ “Према истраживањима која смо радили са предшколским установама у Србији и Европи, а све уз сарадњу са високошколским установама (Филозофски факултет Нови Сад, Одсек за педагогију и Педагошки факултет из Љубљане) наша деца показују да је ниво развоја важних биолошких способности смањен, што може да резултује каснијим потешкоћама у учењу, а у појединим случајевима учење је потпуно немогуће .” упозорава он. Поремећаји концентрације, дислексија, дисграфија, говорни поремећаји, слаба акомодација ока, равни табани – некада су ови развојни проблеми били спорадични, док је данас тешко пронаћи дете које нема бар један од наведених.  Око 70% деце у већим градовима Србије има равна стопала. Према истраживањима Института за експерименталну фонетику и патологију говора из Београда, чак 63% деце предшколског узраста има проблем у вербалној комуникацији. “Само присуство логопеда у предшколској установи говори да све већи број деце предшколског узраста има потешкоћа са говором”, каже Босиљка Јовановић, васпитач у предшколској установи “Принцеза Оливера” у Београду. “Деца све више причају чудним нагласцима, користе чудне речи, а родитељи запослени у трци за каријером им посвећују све мање пажње. Самим тим, деца проводе све више времена испред ТВ и рачунара.” Нека стварају синапсе! Хроничан недостатак физичке активности и то оне уз какву су одрастале претходне генерације, један је од главних криваца за овако узнемирујуће стање биолошког развоја деце, сматра др. Рајовић: “Мозак се развија интензивно и после родјења и формира све главне путеве до пете и још мало до седме године. У том периоду је важно пружити детету природно окружење,  у каквом се мозак кроз еволуцију развијао. Уколико детету ускратимо неке од тих активности, смањујемо број синапси у мозгу свог детета. А синапсе су важне, јер је доказано да интелектуалне способности зависе од броја синапси. Управо једна од таквих активности јесте вртење деце, које ми из незнања спречавамо (а ротацијом се подстиче стварање великог броја синапси у мозгу и дете често инстиктивно раде неке активности и покрете, да би стимулисало свој мозак)” објашњава др. Рајевић. „Уколико детету ускратимо неке од тих активности, смањујемо број синапси у мозгу свог детета. А синапсе су важне, јер је доказано да интелектуалне способности зависе од броја синапси.
 Прва карика у “ланцу интелигенције” јесу родитељи – на њима је да “пусте” децу да стварају неуронске везе инстинктивно, тако што их неће спречавати да се врте, скачу, љуљају, пењу на дрвеће, и играју традиционалне дечје игре које су прави мотор развоја мозга и интелигенције. Парадоксално, то је баш оно што данашњи родитељи покушавају да избаце из детињства својих малишана, услед тренда претераног заштићивања и страха од повреда. “Не скачи, не пентрај се, не јурцај, завртеће ти се у глави…” – одрасли као да оваквим опоменама набрајају управо оне активности које највише стимулишу ментални развој деце. А паника због сваке модрице и огреботине претвара се и у захтеве васпитачима и наставницима да боље “чувају” децу, што се на крају своди на ограничавање или чак укидање физичких активности. “Нису проблем само родитељи. У сличној дилеми су и учитељи и васпитачи због недовољне дефинисаности повреде код детета. Често се у пракси и најмања модрица, раздеротина или огреботина сматрају за повреду, што подразумева писање изјава и разне непријатности…” објашњава Босиљка Јовановић. “Тако да смо и сами у ситуацији да због истих померамо границе жељеног понашања када је у питању моторика, нарочито у слободној игри.” “Не скачи, не пентрај се, не јурцај, завртеће ти се у глави…” – одрасли као да оваквим опоменама набрајају управо оне активности које највише стимулишу ментални развој деце. Научимо их да уче Бубање уместо правог учења, како добро зна свако ко се кампањски припремао за контролну вежбу или испит, на крају резултира лошим разумевањем наученог и наравно – рупама у знању. А чини се да су захтеви образовног система управо окренути оваквом виду савладавања градива, где се инсистира на репродуковању огоромних количина података, који затим “исцуре” из главе истом брзином којом су и у њу “сипани”. Другим речима, деца их слабо памте, али зато брзо заборављају, а и док су им знања још колико-толико у глави, ничему им не служе јер не умеју да их употребљавају. “Мозак ради по принципу асоцијација, али тај физиолошки механизам не користимо у редовном учењу. И даље се ослањамо на репродукцију и тиме користимо ограничене капацитете мозга. Морамо другачије да радимо и учимо ако желимо да наша деца боље уче, лакше памте, боље повезују… а то не може када се учи репродуктивно. Значи, ту смо на почетку и резултати наше деце на PISA тесту говоре, да морамо под хитно да мењамо приступ учењу и да научимо децу шта је природно учење.” “Мозак ради по принципу асоцијација, али тај физиолошки механизам не користимо у редовном учењу. И даље се ослањамо на репродукцију и тиме користимо ограничене капацитете мозга.“ Оно што нашој деци недостаје јесте функционално знање. “Функционално знање је заправо баратање способностима које развијамо као деца, а то су апстрактне класификације, субкласификације, асоцијације. Све то је недовољно заступљено у предшколским програмима у Европи и читавом западном систему. Последица овога су слабији резултати Европе на тестовима знања и способности у односу на земље Источне Азије, што се из године у годину све више види. Због тога је Европа прогласила за приоритетпрограме за повећање функционалног знања. Поједине државе смањују градиво у уџбеницима, али резултати су и даље лоши…” наводи он. НТЦ – учити, а играти се NTC програм учења (NTC је скраценица Никола Тесла центар, Одсек Менсе за даровите), чији је аутор др. Рајовић, од стране Менсе Интернатионал проглашен је за један од најбољих, за рад са даровитом децом. “Програм је комбинација неурофизиологије, медицине, педагогије и психологије, а његова начела подељена су у 3 целине: развој синапси и активности које то стимулишу, рано подстицање способности учења на фиозиолошки начин и подстицање развоја функционалног знања.“ објашњава др. Рајевић. “Читав програм делује на децу као игра, јер смо осмислили да већину активности дете проводе у игри, тако да ни не знају да су учили, а упамте скоро све.” објашњава он. “Ту нарочито помаже II фаза програма (асоцијативно учење) и III фаза програма (Загонетне приче) у оквиру које се у семинаре укључује и дечји писац Урош Петровић, који је коаутор програма. Ево примера како ми избегавамо репродуктивно учење и систем репродуктивног испитивања: класично питање би било “која животиња личи на коња и црно беле је боје?” а питање које стимулише асоцијативно размишљање је “преко које животиње предје највећи број пешака?” У нашем програму развој асоцијативног учења почиње већ од четврте године и већина деце у шестој години већ барата асоцијацијама. То све усвајају кроз игру и на тај начин мозак, који се интензивно развија управо у том периоду, то прихвата као природно. Самим тим, детету ће бити олакшано касније учење у школи.” „Ево примера како ми избегавамо репродуктивно учење и систем репродуктивног испитивања: класично питање би било “која животиња личи на коња и црно беле је боје?” а питање које стимулише асоцијативно размишљање је “преко које животиње пређе највећи број пешака?”“ NTC програм данас се спроводи у доста градова Србије. “Министарство образовања је доста помогло и програм NTC учења је саставни део стручног усавршавања и за вртиће и за школе, тако да наша знања преносимо на васпитаче и учитеље.” каже др. Рајовић. “Написали смо и књигу “IQ детета, брига родитеља”, како би и сами родитељи могли да спроводе део програма.” Око 20 држава са свих континетата жели да ради овај програм, али физички не можемо то да постигнемо, тако да радимо у 14 држава – у неким државама спроводимо програм уз акредитацију Министаства образовања, у неким имамо сарадњу са факултетима, а у неколико држава NTC програм је тек у фази пилот пројекта.“ наводи он. Како прича др. Рајовић, у почетку су против дела програма били старији психолози, који су сматрали да NTCпрограм децу учи неким стварима које су њима непотребне у тим годинама живота. “Али управо са тим “непотребним стварима” покрећемо асоцијативно размишљање, која је основ природног тј. физиолошког учења.” „Деца се у  ствари забљављају. Као и увек, спремна су на сарадњу ако је начин на који понудите садржај њима примирен, а лакше уче јер памте уз помоћ симбола.“ Ни родитељима није увек баш најјасније зашто деца у вртићима уче да разликују марке аутомобила или заставе држава. “У пракси, примена NTC система, гледано из угла родитеља, делује помало чудно – нарочито учење апстракних симбола (заставе, грбови, марке аутомобила, собраћајни знакови, ознаке држава..) “ каже васпитачица Босиљка Јовановић, која у раду са децом спроводи елементе NTC програма. “Са мање чуђења а више симапатија прихватају повећање броја моторичких активности, нарочито ако су ту лопта, вијача, ластиш, разни маркери, обручеви, игре ротације, прескакања, провлачења, радионице фине мотрике… На вежбе за развоја графомоторике родитељи су већ раније наилазили, нарочито у предшколској групи, али посебну благонаклоност показују ка загонетним причама и питањима којима се и њихов деца одушевљавају. Деца се у  ствари забљављају. Као и увек, спремна су на сарадњу ако је начин на који понудите садржај њима примирен, а лакше уче јер памте уз помоћ симбола. Такво памћење дуже траје и олакшава им се да репродукују (испричају, препричају) усвојено. Деци моје васпитне групе највише се допадају Загонетне приче и питања, где се посебна пажња посвећује формулацији питања. Као резултат оваквих активности настала је игра под називом Погоди загонетни појам. Правила ове игре су деца сама формирала.” додаје она. Даровити су дар “Даровита деца су највеци природни ресурс и када будемо схватили да од њих умногоме зависи богатство државе, можда ћемо им посветити мало више пажње.” наглашава др. Рајовић. “ Један од великих проблема је немогућност ране детекције даровите деце (у предшколском узрасту). Чак и у школском узрасту око 30% даровите деце остане непрепознато од стане учитеља. Ми имамо мало даровите деце и не желимо да та деца оду у бели свет. Најбоље би било да остану овде, а ако неки и оду, онда бар да останемо на вези да знамо где су, шта раде, да учествују у заједничким пројектима. Заправо, да буду својеврстан мост. “Даровита деца су највеци природни ресурс и када будемо схватили да од њих умногоме зависи богатство државе, можда ћемо им посветити мало више пажње.”
Највећи проблем је што од потенцијално генијалне деце, тек свако седмо постане и даровито (према подацима америчке Менсе), па је управо због овог податка важно да схватимо да ми у процесу одрастања у систему вртић-школа-средња школа, губимо 17 од 20 генијалне деце, колико их има на 1000 рођених. А ако узмемо у обзир податак из Терманове студије (прва и највећа студија праћења даровите деце у периоду одрастања и школовања) да су даровити највећи природни ресурс сваке државе, јасно је да овом делу популације морамо много више да се посветимо, ако хоћемо да свима нама буде боље. Управо зато, рад са даровитима представља стратешки важан сегмент развоја, посебно у богатим државама. Наш програм се бави управо овом раном стимулацијом, јер желимо да помогнемо да потенцијално даровито дете то и постане. Где смо ту ми?
Шта треба да знају родитељи када је у питању развој способности њихове деце. Што је још важније, шта они могу да предузму по том питању? “Последњих неколико година, како сам уобличио та нова открића и то повезао са педагогијом, постало ми је јасно колико смо ми родитељи одговорни и колико смо (често у најбољој намери) пута оштетили и успорили развој своје деце.” објашњава др. Рајовић. “Због тога би родитељи требало би више да науче о добрим и корисним активностима, зашто су оне важне и како помажу, па ће их онда и примењивати у свакодневним играма са својим дететом. Исто тако, морају да науче и шта је штетно, како би свели грешке на најмању могућу меру и тиме помогли и стимулисали развој детета. Један од првих примера јесу дечије собе у једној боји, јер родитељи купују за девојчицу розе собу, а за дечаке плаву. Они тиме дете ускраћују за прву и веома важну стимулацију, а то је пријем контрасних слика.” каже др. Рајовић. “Следећа грешка је када детету које је у фази интензивног развоја, дозвољавамо да ради потпуно бескорисне и са еволутивног становиша штетне активности, као што је гледање у екран које траје и по неколико сати дневно.“ “Следећа грешка је када детету које је у фази интензивног развоја, дозвољавамо да ради потпуно бескорисне и са еволутивног становиша штетне активности, као што је гледање у екран које траје и по неколико сати дневно. Последице су бројне, а овај пут ћемо се осврнути на један од многих проблема, а то је ремећење нормалног спавања. Мозак се развијао милионима година и успостављен је дневно-ноћни ритам функционисања. Гледањем телевизије, посебно увече, помера се одлазак на спавање тако да деца уместо у 20 или најкасније у 21h, иду на спавање чак и у 22h, а у појединим случајевима деца иду на спавање и после 23h. Тиме се ремети осетљиви механизам који зависи од пинеалне жлезде, органа који заузима централно место у мозгу. Најкраће речено, не поштујемо нашу еволуцију и природан развој и мислим да плаћамо данак технолошкој револуцији. Појава необичних развојних сметњи (којих није било у тој мери пре 20-30 година), говоре да смо негде погрешили и скренули децу са биолошки оптималног развоја. Бројни поремећаји и сметње код деце, који су све присутнији (дислексија, дисграфија, поремећај говора, равни табани, успорена акомодација…) могу се делимично објаснити смањеним развојем синапси у појединим деловима мозга, јер недостаје природна стимулација. Зато је најважније да родитељи схвате, да је дечја игра ( и то оне заборављене дечје игре од пре 15-20 и више година) најважнија за развој деце. Већина такве деце ће имати потешкоће у учењу… а могли смо то спречити да смо на време знали, тј. док су деца мала – шта је добро, шта је корисно, шта је штетно…” закључује др. Рајовић. „Бројни поремећаји и сметње могу се делимично објаснити смањеним развојем синапси у појединим деловима мозга, јер недостаје природна стимулација. Зато је најважније да родитељи схвате, да је дечја игра ( и то оне заборављене дечје игре од пре 15-20 и више година) најважнија за развој деце.“ И Босиљка Јовановић слаже се да родитељи морају да повуку црту и децу усмере на активности које не одмажу дечјем развоју, већ га стимулишу: “Равна стопла, деформитети кичменог стуба, гојазност, незаинтересованост детета за бављењем спортом – све су то резултати претерано дугог седења детета у затвореном простору, игре за компјутером и претераног гледања тв-а. Родитељи деци не треба да забране рачунар и тв, већ да их сведу на што мању могућу меру уз контролу садржаја који су деци доступни путем ових медија. Најједноставније и најочигледније решење су родитељ и дете са лоптом или неким другим средством у шетњи у парку или на некој другој отвореној површини тј. непосредан контакт родитељ-дете вербално и моторички. Резултат је здраво, складно развијено, спретно и одважно дете. Такође, треба га подстицати на говор пружајући му добре узоре, обавезно одговарати на сва питања које оно поставља, ма колико нам то понекад било заморно.” саветује она.
Дакле, уколико сте спремни да се детету посветите и учините све што је у вашој моћи да подстакнете његов развој, да му помогнете да извуче максимум из себе – охрабрујуће је знати да то и није толико тешко. Природа много тога ради и сама, и често је потребно само да јој се склоните с пута. Ослушкујте своје дете, не потцењујте његове способности, негујте љубав према мозгању и учите и дете да воли “мождану гимнастику”. И наравно, не заборавите да интелигенција и знање нису сами себи циљ нити такмичарски спорт, већ средство да се живот проживи што смисленије и испуњеније.
(Магазин „Родитељ & дете“, 2010. година)
Преузето са сајта „Детињарије“.

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s