За памћење и незаборав

Чланак објављен у „Просветном прегледу” у вези едукативног пројекта „ДЕЦА РАКОВИЦЕ О ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ”

Нашим драгим мамама, бакама, наставницама… за 8. март

8. март је празник коме се ученици 4/5 веома радују и сваке године недељама унапред размишљамо шта ћемо то направити и чиме ћемо обрадовати наше маме, баке, … и све драге женске особе у нашем окружењу.

Дечица су и овог пута била јако креативна и настале су дивне честитке и „срцуленца“ за наше најдраже.

А како је изгледало на часовима Ликовне културе можете погледати ОВДЕ.

НОВА ГОДИНА У НАШЕМ ОДЕЉЕЊУ

И ове године били смо креативни и вредни. Ово су наше новогодишње честитке.

Наши панои…

И наравно, јелка!

У СУСРЕТ НОВОЈ ГОДИНИ

Занимњиве идеје за празничну декорацију и новогодишње честитке.

Уз мало труда украсите простор око себе и обрадујте своје најмилије дивним поклонима и честиткама.

БОЖИЋНЕ ДРВО – ЗВЕЗДА

БОЖИЋНЕ ЧАРАПИЦЕ ОД ПАПИРА

БОЖИЋНЕ ЧАРАПИЦЕ ОД ПЛАСТИЧНИХ ФЛАША

УКРАС ЗА ЈЕЛКУ ИЛИ ЧЕСТИТКУ

Линк на коме можете погледати како се прави

НОВОГОДИШЊЕ КУГЛЕ

КУЋЕ ПОД СНЕГОМ

НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ

 

 

 

Научите дете да створи позитивне навике

1. Научите дете да створи позитивне навике које доводе до среће. Нека редовно вежба, једе здраво и нека практикује све оно што га чини срећним. За неке од нас је то музика, за неког су шетње, за неке су добре књиге, а за неког креативно изражавање.

2. Прихватите забаву. Стара изрека да је смех најбољи лек је истинита. Што се више смејемо, срећнији смо. Следећи пут кад желите да проведете пријатно поподне са Вашим дететом, одгледајте добру комедију, или једноставно радите оно што вас засмејава.
И ево сјајног алата – смејање нас чини срећнијим чак и кад га форсирамо. Импулси из наших мишића лица нас аутоматски информишу да смо срећни и одмах побољшавају расположење, а да не помињемо расположење људи који нас окружују.

3. Научите дете како да управља својим расположењима. Многи људи не знају да могу сами да одлуче да отпусте своја ружна осећања и свесно промене своје расположење. Али обично је прилично лако схватити зашто сте лоше воље, тежи део је самовољна промена расположења.Први корак је увек признати своја осећања и шта нас је довело до њих. Неретко, само прихватање тих осећања ће проузроковати да она нестану.

Кад је Ваше дете добро распложено, савршен је моменат да прокоментаришете како је сјајно бити у добром расположењу и осећати се добро и како је губљење времена бити надурен и нерасположен. Разговарајте са дететом о томе како може променити своје расположење, шта је то што га увек орасположи? Поделите са њим шта је то што Вас увек орасположи.Кад је дете лоше расположено, помозите му да схвати шта је то што је изазвало лоше расположење и како би могло да га промени. Чак и ако у почетку, јако ретко заиста и успе да промени расположење, убрзо ће увидети како његов живот боље функционише кад изабере да се не дури и свађа.

4. Научите га да разговара са собом на позитиван начин. Свима нама са потребни посматрачи и неко ко ће да навија за нас док пролазимо кроз тешке тренутке. Ко каже да не можемо да будемо сами себи та врста подршке? Заправо, ко бољи? Истраживања показују да срећни људи дају себи сталну сигурност, одају признања и похвале.

5. Гајите оптимизам код Ваше деце. Он је прави лек против незадовољства. Тачно је да су неки људи рођени као већи оптимисти, али оптимизам може и да се научи и изгради. Наградите позитивна размишљања своје деце пољупцем, загрљајем или осмехом.

6. Помозите деци да нађу задовољство у свакодневним активностима. Истраживања показују да људи примећују лепоту у свакодневним активностима и дозвољавају да буду ганути свакодневним чудима живота, живе срећније. Обојите свакодневни живот ситним задовољствима, покажите детету залазак сунца, топлину односа са људима које срећемо сваког дана, пролећно цвеће, кученце које се мота испред наше куће, радост проналажења књиге омиљеног аутора, кување укусног оброка за Вас и Вашу породицу. Као што је Алберт Анштајн рекао: „Постоје само два начина да живите живот, један да ништа није чудо и други да је све чудо“. Деца уче на нашем примеру шта је битно у животу.

7. Научите их да развију захвалност. Често заборављамо да срећа не долази кад добијемо оно што смо дуго желели, већ кад препознамо срећу у ономе што већ имамо. Многи људи сматрају да не могу да буду захвални док нису потпуно срећни и испуњени. Али ако мало боље размислите, схватићете да су људи срећни зато што су захвални.
Деца још увек немају свест о томе да ли су срећна или не, само да њихов друг има скупље патике од њих. Али постоје многи начини како можете да подстакнете захвалност код деце, што предсавља апсолутну супротност узимању свега здраво за готово. Најочигледнији је свесно усмеравање.

8. Сузбијте поруку да се срећа може купити. Као родитељи, морамо бити свесни чињенице да ми нисмо једини који подучавамо нашу децу о животу. Они добијају сталну поруку из медија да је циљ живота више новца и више ствари. На крају, много је битније оно чему Ви научите Ваше дете, али морате да будете свесни да би требало категорички да се супродставите овим деструктивним порукама.

9. Научите их да оставе простора за тугу. Живот има и своје тешке моменте и нема човека. који није искусио патњу на себи својствен начин. Препознавање тужних осећања заправо нам оставља више простора да се осећамо срећним, а не чини нас више незадовољним и несрећним. Срећа не значи потискивање осећања, већ прихватање и препознавање, и проналажење начина да их отпустимо. Научите децу да препознају тугу и да не беже од ње, већ да се са њом изборе.

10. Помозите детету да осети радост доприношења. Истраживања показују да нас осећање да доприносимо бољитку наше заједнице чини срећнијим. Наш посао као родитеља јесте да пронађемо начина да наша деца направе позитивне промене у свету у ком живе, тако да могу да уче и уживају у том искуству.

Извор: ЗЕЛЕНА УЧИОНИЦА

 

16 поука Владете Јеротића о деци и родитељству

Владета Јеротић је истакнути српски лекар, психијатар, књижевник и академик. Извојили смо неке од његових мисли које се односе на родитељство и васпитање деце.

“Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше!”

”Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или, на други начин, колико смо и са каквом снагом у детињству били вољени, толико и ми волимо друге”

“Дете старо три, четири године слуша мајку и оца како се не свађају, него расправљају о некој теми, па се не слажу. Без повишеног тона, свако износи своје аргументе, пуштајући и оног другог да каже то што има. Ту почиње дијалог и тако се дете учи дијалогу. Иако ништа не разуме, (шта је то о чему родитељи причају) негде у лету успеће да ухвати да се не слажу, али да и мајка и отац разговарају користећи аргументе, а не повишен тон.”

“Радозналост и љубопитљивост нису исте ствари. Немојте своју децу претварати у љубопитљиву децу. Дете се рађа врло сложено. Да не плашим младе, али, фетус све памти. Јако је важно да мајка дете носи радосно. Пазите, није исто радосно и весело. Треба да носи, колико год може, са радошћу. Наравно и отац је јако важан. Треба обоје подједнако да желе дете. И није битно само како се мајка у трудноћи храни, врло је важно и како се осећа јер она своја осећања преноси фетусу. Знате како, кад је мајка љута дете се склања на крај постељице, а кад је срећна дете се пење према срцу. Снимали то научници.”

“Не треба одмах грдити дете, говорити му: “шта ће од тебе бити”, “опет не радиш добро”. Треба хвалити децу када ураде нешто добро, јер и ако рано постану горда могу се кориговати. Завидљивост јечешћа у породицама где има више деце. кад је двоје деце, родитељи треба да пазе јер се природно јавља завидљивост, а деца често мисле да отац и мајка више воле брата или сестру.”

“Дете је у досадашњем патријархалном васпитању код Срба васпитавано у крајностима: или је одгајано у претераној строгости или у претераној разнежености (нарочито последњих деценија), због некорисне болећивости родитеља коју треба разликовати од љубави. Ваља се ипак сложити да није упутно истицати тзв. пресудну улогу родитеља у васпитању деце, а првенствено у току првих неколико година живота детета, јер и генетика и промена спољашњих рђавих околности у доцније, повољније прилике може утицати на исправљање негативних обележја у понашању детета.”

“Послушност код других можемо захтевати само ако смо и ми сами послушни. Још је Достојевски упозоравао родитеље да не ограничавају своју децу, већ прво да сами испуне завет Христов о послушности, па тек онда дозволе себи да је изискују од деце.”

“Оно што ће одлучити да се дете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вредност него признање које добија од своје најближе околине.”

“Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само „фатум” наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.”

“Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке) – овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави) – створени су, повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна.”

“Оно што је код деце лепо, фасцинантно, боголико, то је њихово поверење – оно што је Ериксон назвао праповерење са којим свако дете долази на свет, њихово брзо опраштање увреда, дивљење, чуђење. То су елементи које вреди сачувати за цео живот.”

“Родитељи се питају зашто дете увек, кад би му отац или мајка рекли, рецимо, немој то радити, или немој то јести; или ево ја сад морам да изађем, а имаш у соби пуно играчака, али пази, ова играчка може да ти донесе неку невољу; или имаш пуно воћа разноврсног, ал’ немој баш ово воће, биће ти лоше – зашто дете увек, али баш увек уради то што сте му забранили? Зашто баш ТО, кад родитељ каже НЕ? Човек осећа сталну потребу да се забрана крши, да се границе испитају, да се уради баш оно што не би требало, како би се проверило зашто је то забрањено. Али ако је родитељ то рекао у пуној љубави, остајем при томе, дете ће послушати. Ако је родитељ рекао ‘немој то да радиш’, у љубави, без трунке неке жеље да га дете послуша по сваку цену, тада дете неће урадити ништа лоше. Тада то неће бити изазов за њега да не послуша јер ће осетити љубав са којом се од њега то тражи.”

„У Европи данас мушкарац заједно са женом учествује активно у чувању деце од њиховог рођења и поделе су скоро маргинализоване. Свако кажњавање и награђивање деце је уцена. Прво правило антипедагогије је – дете поштуј и учи од њега, наравно волите своју децу.”

“Ако је дете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дете кажу ‘моје добро дете’, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дете туку, а оно је најчешће интелигентно дете. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.”

“Веома попустљиве границе омогућавају интензиван утицај споља али такво прихватање промена може да угрози специфичан породични идентитет. Овакве породице карактерише незаинтересованост и међусобна неповезаност чланова. Родитељи нису заинтересовани за раст и развој деце. Деца имају превише слободе и не праве разлику између добрих и лоших поступака. Емоционални односи су хладни и дете не осећа да је вољено, заштићено и сигурно.”

“Важна ствар која одређује функционалност породице су и породична правила. Породична правила су потребна јер чувају породицу и обезбеђују сигурност и предвидивост, што је посебно значајно за најмлађе чланове. Њима се одређује организација живота, начин породичног функционисања, систем вредности и веровања. Међутим, проблем настаје када се о тим правилима недовољно или ретко говори јер се она углавном подразумевају, али на тај начин постају нејасна. Недовољно јасна правила обликују хаотичне породичне односе а крута правила (која се не мањају) доприносе компликованим породичним односима. У функционалним породицама отворено се комуницира о правилима. Она су јасна и подложна променама у складу са потребама чланова породице.”

Извор: Детињарије

ВАСКРШЊЕ ЧАРОЛИЈЕ

Ближи се Ускрс или Васкрс, највећи  хришћански празник којим се прославља  Исусово васкрсење и изражава радост због коначне победе сина Божјег над смрћу.

Били смо вредни на часовима Ликовне културе и секције „Покажи шта знаш“ и направили дивне  ускршње декорације и честитке за своје најмилије. Ученици су били креативни и маштовити, а сви заједно смо уживали у раду. Са великим нестрпљењем очекујемо овај велики празник.

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

Hisilicon K3

ЗА НАШЕ ДРАГЕ МАМЕ

На часовима Ликовне културе ученици 2/5 су правили честитке и букетиће како би обрадовали своје маме за 8. март.

Ово су наши радови!

Велико хвала дивним ученицама из 6/1, Сари, Невени и Теодори, на великој помоћи и учитељици Ани.

Значај развоја графомоторике – др Ранко Рајовић

Teкст је преузет из књиге „IQ детета- брига родитеља“ аутора др Ранка Рајовића.

 

„Када се говори о моторичким вештинама, треба разликовати крупну и фину моторику. Крупна моторика подразумева способност извођења покрета руку, ногу или тела са одређеном контролом. Активности које подстичу развој крупне моторике код деце су разне врсте игара на отвореном, игре лоптом, скакање, плесање, пливање или трчање. С друге стране, фина моторика је способност да се праве прецизни ситни покрети руком уз задржавање добре координације између прстију и ока. Фина моторика се развија растом – од почетних неспретних покушаја детета да самостално користи кашику, покрети руке тј. шаке временом постају прецизнији, све до момента када дете може да узме оловку и да је контролише. За успешно овладавање процесом писања које дете чека у школи, потребно је најпре развити фину моторику мишића шаке и прстију. Дакле, фина моторика је од суштинског значаја за писање, што представља довољан разлог да се та вештина развија и код куће, много пре поласка у школу. Развој графомоторичке способности започиње у узрасту од 18 месеци и траје до поласка у школу. Графомоторика је важна и за развој додатних синапси у мозгу, а самим тим и за развој дететових потенцијала. Доприноси развоју графомоторике на раном узрасту дају разне свакодневне активности као што су: хватање, држање и испуштање играчака, држање кашике и самостално храњење, хватање ситних предмета чиме се развија пинцетни хват, те свлачење и облачење одеће и обуће. Међутим, додатно можемо стимулисати развој графомоторних способности на раном узрасту кроз одговарајућу стимулацију играчкама тј. игром. Најбоље вежбе за развијање флексибилности шаке и прстију су: држање коцке и премештање из руке у руку, повлачење играчке на узици, убацивање плочица у празну кутију, листање сликовница, увлачење пертле у ципеле, навијање играчака, стављање шибица у кутију, сакупљање ситних предмета или исцепканих папирића, отварање поклопца на кутији, цртање, бојење, сецкање, лепљење, облачење малих лутки… Те активности треба да буду део свакодневне игре малог детета јер доприносе јачању мишића шаке, њене спретности, развијању координације око-рука, развоју опажања и концентрације. Неке од корисних игара су:

1. Закопчавање и откопчавање дугмади и патената, везивање пертли, везивање чворова од канапа различите дебљине.

2. Мешање теста, пластелина и глине, прављење различитих фигурица. Деца могу од пластелина да праве одређене заставе, марке аутомобила итд.

3. Боцкалице. Детету можемо дати прилику да путем боцкалица направи неку једноставнију заставу.

4. Савијање папира (прављење авиона, шатора, капа) и сецкање маказама за папир са заобљеним врховима. Када се направе авиони на њима се нацртају заставе, организује се такмичарска игра у којој се деца такмиче чији авион ће даље одлетети, чији ће дуже летети итд.

5. Ређање коцки и слагалица.

6. На оловку или штапић фиксирати и намотати конац дужине 60 cm на чијем крају се налази закачен неки лаки предмет, нпр. рибица направљена од папира. Затим се организује такмичарска игра у којој се деца такмиче ко ће пре спустити рибицу у „воду“, а након тога спашавају рибицу, тако што ће брзо одмотавати и намотавати конац на чијем је крају рибица. У игри треба да су ангажовани прсти обе руке.

7. Кликери!

Менса

Менса је латинска реч за „округли сто“. Назив удружења је одабран у складу са његовим принципом да су сви чланови удружења потпуно равноправни. Једини услов за пријем је остварен такав резултат на тесту интелигенције, који вас сврстава у горњих 2% укупне популације, а који изражен у коефицијенту интелигенције (IQ) износи 131 или више по садашњој, 133 или више по Бинеовој, односно 148 или више по Кателовој скали.

 

НОВА ГОДИНА У НАШОЈ УЧИОНИЦИ

Наш зимски пано

Поруке Деда Мразу…

Наша јелка

Пано 2/6